U jednoj maloj bogatoj provinciji na severu Italije, u vreme prošlogodišnjih božićnih praznika, gradske vlasti dozvolile su učenicima osnovnih škola da ukrase svoje mesto na način na koji oni to žele. Učenici su prvo organizovali akciju sakupljanja plastičnih flaša, zatim te iste flaše obojili različitim bojama, uvezali u niz, i umesto novogodišnjih ukrasa okitili drveće na centralnom trgu.
U isto to vreme, negde na jugu Italije, poznata marketinška agencija organizovala je posluženje za svoje zaposlene. Kako bi ispoštovala sve svoje radnike, među kojima je bilo i vegetarijanaca, organizator večere je naručio i poseban ketering, pa su se tako na švedskom stolu našle desetine malih plastičnih pakovanja sa salatama, rižom, sočivom i drugim zdravim namirnicama.
Zaposleni su prvo bili oduševljeni ovom idejom svog direktora, a potom se nekolicina njih našla u čudu, pokušavajući da nađe odgovor na pitanje kako je moguće da firma koja je organizovala ketering, a koji promoviše zdravu i biološku hranu, zapakuje tu hranu u ambalažu koja prezire svoj sadržaj.
Široka potrošnja
Iako je svest u zapadnim društvima sve razvijenija kada je reč o ekološkoj održivosti, ipak se čini da logika “uzmi, iskoristi i baci”, koja vlada već gotovo više od dva veka, od industrijske revolucije do danas, nažalost, još nije iskorenjena u ovim zemljama. Sa druge strane, njen bum se upravo dešava u zemljama ekonomske ekspanzije, poput Kine, gde se trenutno ne pridaje prevelika važnost mogućim posledicama masovne proizvodnje.
Godišnje se na globalnom nivou unište milijarde tona prirodnih resursa kako bi se proizvela roba široke potrošnje. Od nje proizvedemo milione tona otpada, a po podacima Svetske banke, u 2016. je dostignut rekord, kada se proizvelo dve milijarde tone otpada, što bi bilo 740 grama po stanovniku planete Zemlje.
Međutim, ta brojka ne uključuje industrijski otpad, koji sadrži materijale, poput, recimo, plemenitih metala, čije je recikliranje predmet spekulacija firmi koje se bave upravljanjem otpadom, a sve u cilju milionskih zarada. Pa se tako dešava da zbog mnogih nepravilnosti tokom procesa recikliranja te vrste otpada svake godine u atmosferi završi više od 30 milijardi tona ugljen-dioksida.
Cijena blagostanja i cirkularna ekonomija
Industrijski razvijene zemlje su dostigle vrhunac upravo zahvaljujući masovnoj proizvodnji. Cilj takve proizvodnje bila je globalizacija, koja za sobom povlači neumereni konzumerizam. Rezultat svega toga je to da, iako bogate zapadne zemlje čine samo 16 odsto svetske populacije, u njima se godišnje proizvede 34 odsto svetskog otpada. Međutim, u poslednje dve decenije tendencija i onog dela planete koji nije tako razvijen jest takva da se sve brže približavaju zapadnim zemljama kada je reč o proizvodnji otpada.
Ako bi se nastavilo ovim tempom, do polovine ovog veka, kako upozorava Svetska banka, evropske zemlje i zemlje Severne Amerike proizvodiće 25 odsto otpada više nego trenutno, dok će se u istočnoj Aziji taj procenat povećati za 200 odsto. To bi značilo da će se na svetskom nivou godišnje proizvoditi 3,4 milijarde tona otpada, što je gotovo polovina ukupnog stanovništva.
Kako bi se taj trend zaustavio, potrebno je da se manje otpada baca, a više reciklira, tj. ponovo iskoristi, pa tako umesto linearnog modela upravljanja otpadom, apsolutno neisplativog i modela koji većina zemalja na planeti koristi, a među kojima i sve zemlje u regionu, cirkularna ekonomija kao model upravljanja otpadom, a u kojoj on postaje resurs, mogla bi da bude jedini logičan odgovor na narastujuće probleme i potrebe čovečanstva.
Tom Saki, osnivač i glavni izvršni direktor američke kompanije “TerraCycle”, lider u razvoju tehnologija za iskorišćavanje materijala teških za recikliranje, veruje da bi logika “uzmi, iskoristi i baci” uskoro trebalo da ustupi mesto logici “smanji, iskoristi ponovo, recikliraj”.
“Mi nismo kompanija koja upravlja otpadom jer, kada upravljate njim, onda jednostavno ne možete da razmišljate o ideji kako ga eliminisati ili smanjiti. Naš biznis model se bazira na principima koji traže odgovore na pitanja da li je moguće napraviti novi proizvod od otpadnog materijala i kako mu pre svega produžiti trajnost”, kaže Saki.
Od kada je Kina prošle godine zabranila uvoz određenih vrsta reciklažnog materijala, poput kartona, papira i gotovo svih vrsta plastike, iz Amerike, ta zemlja se našla u ozbiljnom problemu. Samo u Njujorku u 2018. svakodnevno je sakupljeno gotovo hiljadu tona plastike, stakla i metala, što je za 33 odsto više u odnosu na četiri godine ranije.
Problem otpada možda nije tako zastrašujući ako ga poredimo sa globalnim zagrevanjem planete, koje ozbiljno preti da ugrozi život na njoj. Međutim, činjenica da se samo 13 odsto otpada reciklira na svetskom nivou itekako bi trebalo da zabrine čovečanstvo. Uzročno-posledična veza između otpada i klimatskih promena je očigledna, a jedini način da se taj začarani krug prekine jesu promene, pre svega na lokalnom nivou, a čiji rezultati mogu brzo da budu prepoznati.
Pozitivni primjeri i recikliranje u budućnosti
Nedavno završena edicija Svetskog dana reciklaže, obeležena 18. marta, imala je za cilj da naglasi važnost ponovnog iskorišćavanja čvrstog otpada, kao i starih predmeta. Fokus ka promeni svesti vlada, privreda, lokalnih zajednica i pojedinaca širom sveta jeste taj da se reciklažni materijal shvati kao sirovina, a ne kao otpad. Dakle, težnja je da se grupi od šest glavnih prirodnih resursa – voda, vazduh, ugalj, nafta, prirodni gas i minerali – pridruži i sedmi, tj. reciklažni otpad.
Severio Skarpelino, autor knjige Parabola o otpadu: Od problema do resursa, izazov cirkularne ekonomije, kaže da bi svaki proizvod, pre nego što se proizvede, trebalo da bude koncipiran na način da može ponovo da se iskoristi na kraju upotrebe.
“Potrebne su radikalne promene u odnosu na naše navike i način proizvodnje koji je masovno zastupljen. Upravljanje otpadom na način da se smanji njegov negativni uticaj na ambijent jedini je ispravni način koji može da garantuje budućnost”, naglašava takođe Skarpelino.
Upravo kada je reč o promenama, mnoge zemlje su već preduzele određene korake. Iako je proces dug i ne tako jednostavan, s obzirom na spekulacije na tržištu otpada i regulative koje još nisu jasno definisane zakonom, zapadnoevropske zemlje ozbiljno su pristupile tom problemu. Cilj je pronalaženje krajnjeg rešenja kada je reč o usvajanju modela cirkularne ekonomije, kao jedinog logičnog i ispravnog modela.
Kruženje resursa
Po podacima italijanske Fondacije za održivi razvoj i mreže Circular Economy Network, Italija je na prvom mestu, sa 103 boda od ukupnog indeksa “kruženja” resursa u svoj proizvodnji, u odnosu na Englesku (90 bodova), Nemačku (88), Francusku (87) i Španiju (81). Neki od objektiva te mreže za cirkularnu ekonomiju jesu ulaganja u istraživanje i inovacije, kreiranje strategije na nacionalnom nivou i ubrzavanje procesa donošenja evropskih direktiva. A jedan od glavnih prioriteta je pre svega edukacija stanovništva da manje troši, tj. kupuje, a samim tim i manje baca. Nimalo lak zadatak u uzmaklim kapitalističkim društvima.
Nezavisno udruženje “Humana”, koje ima sedišta u više od hiljadu gradova u Italiji, osim kampanja koje sprovodi u cilju podizanja svesti i senzibilizacije ljudi kada je reč o poštovanju ambijenta, sakuplja i korišćenu garderobu, koju čuva u šest centralnih skladišta. Letnju garderobu šalje u Afriku, svojim partnerskim organizacijama, dok od zarade od ostale prikupljene garderobe, koju prodaje po minimalnim cenama u svojim “second-hand” radnjama, realizuje društveno angažovane projekte, poput seminara, edukativnih kurseva i konferencija.
Samo 2018. “Humana” je sakupila više od 22 miliona kg garderobe. Više od 70 odsto prikupljene garderobe se ponovo iskoristi, tj. pokloni ili proda, dok se 25 odsto preradi u tkaninu. Na istom principu radi i italijanska nevladina organizacija “Mani Tese”, koja postoji više od 50 godina, a deluje u 56 zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike. Osim garderobe, u skladištima “Mani Tesea” sakuplja se i stari nameštaj i razni drugi predmeti, koji se prodaju po minimalnim cenama ili se recikliraju u slučaju da su oštećeni ili polomljeni.
Od sakupljenog novca, kao i “Humana”, pokret koji želi da promeni svet, kako vole da ga definišu volonteri “Mani Tesea”, organizuje letnje kampove, edukativne kurseve, humanitarne akcije i mnoge druge projekte, a sve u cilju borbe za ekološku i socijalnu pravdu u svetu. To su samo neki od primera da inicijativa za bolju i čistiju planetu ima, a pitanje ostaje kada će i da li će čovečanstvo shvatiti ozbiljnost tog problema. Ili, kako je govorio nekadašnji sekretar Ujedinjenih nacija, ganski diplomata Kofi Anan: “Najveći izazov čovečanstva ovoga veka jest da se izbori za ideju koja se čini tako apstraktna, a to je ideja održivog razvoja, kao jedina moguća.”
Izvor: Al Jazeera
Recent Comments